посебним људима....

Туп бол, мрак, па бљесак. И поново ме ево на ауто-путу. Осврнух се око себе. Нигде живе душе. А и ја сам изабрала време да се слупам. Кога још има на путу у четири ујутру? Нарочито на овом делу. Гледам у свој уништени ауто. Баш сам лепо ово извела. Честитах себи што сам се сетила да испаднем кроз шофершајбну. Као и на добро обављеном послу. Моје тело лежи пар метара даље. Приђох му. Надам се да неће нико ускоро доћи. Таман да имам времена да умрем на миру. Само да се нико не појави и случајно ми спаси живот. Покварио би ми планове скроз-наскроз. Осмехујем се. Гле, и мој скоро-леш се осмехује. Лепо. Одувек сам сањала да умрем са осмехом на лицу.

        Одједном ме нешто пресече у грудима. Да нисам дух, помислила бих да ме срце жига. Овако, вероватно је то то. Готово је. Више ми нема спаса. Одлично. А што је најбоље, није ни било тако тешко. Баш је глупа ова смрт. Морам да признам, очекивала сам нешто спектакуларније. Неки хор анђела или нешто слично. Него, ништа. Туп бол, мрак, па бљесак. И опет сам на ауто-путу. Зашто нико не наилази? Зар је могуће да нико јутрос нема никаквог посла? Морам некога да нађем. Овако ми је већ постало досадно. Ова смрт је баш глупа.

        Ено неког аута. Не, то је аутобус. Одлично. Таман ће бити више сведока. Хеј, успорите мало! У супротном, доживећете, ни криви ни дужни, да се овако шеткате крај свог леша и чекате публику. Нисам баш сигурна да то желите. Сви ви имате своје проблеме, жеље и потребе. И сви ви који журите на посао, овога магловитог јутра, поприлично ћете закаснити. Боље већ сад шефу пошаљите поруку да је била несрећа на путу. Имате од мене гратис разлог за недолазак. Нема на чему, и други пут; ако се реинкарнирам.

        Чекајући да аутобус стигне до мене, гледам у своје тело како лежи насред пута. Осмех је још ту. Тако и треба. Опет честитах себи. Како и не бих, када сам, поред свих остварених планова, успела да паднем на леђа. Лице ми није унакажено, већ лепо, чисто и нашминкано, као када сам кренула од куће. Још ми на лицу стоји задовољан осмех. И ова локва крви се баш лепо разлила. Као да имам црвени ореол. Још само би ми то фалило!

        Аутобус је коначно стигао. Зауставља се и возач и путници излазе ужаснути. Опет сам срећна. И узбуђена. Само чекам да им чујем гласове. Штета што не могу још шире да се насмејем.... Вероватно би се сви разбежали. Слушам их:

-        Гледај ауто на шта личи.... Ужас!

-        Да није испала, била би самлевена. Овако бар имају шта да сахране.

-        Гре'ота, млада жена. Је ли удата, видиш ли бурму?

-        Сачувај ме Боже, јел' се то она смеје?

-        Сети ли се неко да зове Хитну? Или милицију?

-        У праву је онај што рече: ова стварно као да се смеје!

-        Шта ли се десило, те је ауто овако згужван? Мора да је тај други побегао.

Како су ми само смешни са својим коментарима и теоријама о разлогу моје несреће! Волела бих да могу да чују моје одговоре на сва питања која су поставили. Али, нажалост, ни ја себе не могу да чујем, а камоли они. Само, ето, мисли лете свуда унаоколо. Ево, драга публико, ко самј а:

Зовем се Ена Петровић, рођена Васојевић. Да, удата сам, и имам два одрасла сина, Горана и Бојана. Ауто је згужван јер сам слетела са оног онде надвожњака и незгодно је пао на коловоз. И да, смејем се, јер сам задовољна својим животом и својом смрћу. Драго ми је.

Полиција испитује возача аутобуса, а онда прелази на путнике. Свима су одговори исти: „Не знам, када смо се зауставили, овако смо је нашли. Не, никога није било унаколо....“ Хитна помоћ подиже моје тело на носила и смешта га у комби. Преко њега је бели чаршав. Помислих, „као да сам мртва, не дај Боже“, па се сетих да јесам. И опет почех да се смејем.

У комбију је мртва тишина. Двојица болничара тупо гледају у бели чаршав. Не знам, изгледа да ме нису препознали. А можда и не могу да поверују да сам то ја. Супруга њиховог колеге са Одељења за физикалну терапију? Нема шансе! Сетих се мог Александра. Ко ли ће му јавити? Надам се да ће му моје писмо стићи. Јутрос, пре него што ћу кренути, убацила сам га у поштанско сандуче. Сиромах. Знала сам, чим сам се одлучила за ово, да ћу морати све потанко да му објасним. Једино тако неће жалити за мном. Не желим да ико жали за мном. Ни синови, ни муж, ни брат, ни моји пријатељи. Желела бих да ме се сећају са осмехом на лицу. Као што се ја сада, док лежим на овим носилима, њих сећам и осмех је ту. Зар је могуће да ме ова двојица не препознају?

У мртвачници је хладно. Констатовали су да сам умрла у 4:06 на ауто-путу Е – 75 од јаког ударца главом о асфалт. Тај ауто-пут је најбољи. Ретки су судари, те сам знала да ће се за мој итекако чути. Чекам да јаве некоме да дође да ме идентификује. Коса ми је јутрос необично сјајна и мека. Она моја фризерка чини чуда. Опет ми кроз главу пролази тренутак судара. Паметно од мене што нисам везала појас. Да јесам, не бих испала и стварно бих била самлевена као месо за сарме. Овако, као да нисам ни мртва. Не би ме чудило да полиција то сакрије од јавности. Досадно ми је што овде чекам. Прође ми смрт у чекању. Још сам сама у мртвачници. Помало се и плашим. Непојмљиво ми је да нико није умирао у последњих недељу дана. Још једна ствар за коју ће се чути. Хоћу да прошетам овим ходницима. Шта ли запослени причају? Да не причају о мени?

- Добар дан, стан др. Горана Петровића? Докторе, овде Мирослав из мртвачнице. (Хвала Богу, па је Горан завршио медицину, помислих, и сада га ословљавају са „докторе“, а да нисам инсистирала на факултету, звали би га „сестро“ или некако још глупље) Потребно је да што пре дођете ради идентификовања. У реду, ми вас чекамо.

Одлично. Звали су Горана. Бојан јесте млађи свега пар минута, али је некако нежнији и емотивнији, бар што се мене тиче. Цмиздрио би ту поред мене, па би ми на крају било и криво што сам ово урадила. Овако, Горан ће то поднети достојанствено. Штета што још нема деце. Нисам дочекала унуке. А ионако сам млада за бабу. И он и Бојан су средили животе и то ми је сасвим довољно. Можда Бојанова везаност за мене има неке везе са чињеницом да сам га, након завршене основне школе, послала у Војну гимназију, па на Војну академију, док је Горан све време средње школе и факултета био са мном и Александром овде, у Нишу. Парадокс близанаца. Сетих се како је Александар био срећан када смо сазнали да носим близанце и мало ме хвата туга. Ма, ипак је овако боље.

Горан улази у просторију са болничаром Мирославом. Блед је, али миран. Мора да је хладно напољу, па је зато толико блед. Прилазе столу са кога пада моја коса. Видим му на лицу да ме је већ препознао. Кад болничар скине чаршав са мога лица, неће се ни померити. Гледа ме и мирно дише. Још мирније пита када може да преузме леш. Онај Мирослав да одводи негде.

Да ли да кренем за њима? Не, Горан ће се сигурно вратити. Познајем га. Родила сам га. Вратиће се он. Само да попуни тих пар образаца. Сад ће. Мора читко да пише. Можда чак и штампаним словима. Значи, јако споро мора да пише. Полако, сине. Мама неће никуда одавде. Плаче ми се. Сад већ почињем да сумњам у своју одлуку.

Лагано отвара врата и улази у просторију. Моли болничара да га остави самог на пар тренутака. Склања чаршав са мог лица. Дуго, дуго гледа у леш. Не трепће. Нема ни суза. Поносна сам на то како сам га васпитала. Помиловала бих га по коси, као када је био мали. Али, немогуће је. Ни ја ни он не би осетили. Узима моју руку. Сигурно је као лед хладна. Чврсто је држи. Као када би ме, раније, затекао да спавам, сагиње се и љуби моје чело три пута. Мој осмех је још ту. Шапуће:

-        Ниси морала, мама. Знао сам све од почетка. Могли смо да се изборимо, заједно. Сво четворо.

Одлази. Срце би ми се цепало да сам жива, а овако.... Као да се цела кидам на комадиће. Преварила сам се. На Бојанове сузе бих била неосетљива, као што сам увек била кад год је неко плакао. Али овако, ова Горанова тиха патња ме убија. Уствари, убијала би ме да сам жива. Али нисам. Напустила сам их и морам да се помирим са тим. Овако је боље за све.

Не могу више овде да останем. Напуштам те, Ена. Ти си сада само празна љуштура која никоме није потребна, па ни мени. Само када бих знала где да идем. Куда уопште иду створења попут мене? У бројним научно-фантастичним серијама на телевизији које смо сви масовно гутали, стално су говорили да душа не може да „настави даље“ док не заврши све послове које је пропустила за време овоземаљског живота. Шта ли то нисам урадила? Под условом да је тачно.

Излазим из зграде. Изненађује ме како се лако крећем. Као да лебдим. Сјајно. Није ова смрт баш тако лоша. Може се рећи да сам и донекле задовољна њоме. Јао, куда сада, што би рекла кћеркица моје комшинице. Хајде лево. Идем, на пример, кући. Колико ли је сати? Питам се, је ли Александар већ устао? Требало би да данас ради поподневну смену. Добро, таман ћу стићи када му Горан буде саопштио. Или ће га Александар престићи и прочитати писмо. Може кући. Шта ли сам то пропустила да урадим?

Александар седи за столом. У руци му је моје писмо, стегнуто и згужвано. Знала сам, љут је. Никада није био један од оних који бесне и ломе све око себе. Тих, миран, повучен, вечито је на туђу јарост одговарао разумним говором. А сада је он љут. И нема никога унаоколо да га умири. Само да не направи неку глупост. Моје писмо је стегнуто и згужвано у његовој руци. Ћути. Одувек је ћутљив. Ако немаш шта да кажеш паметно, боље да ништа и не говориш, његов је мото. Мада бих волела да му сада чујем глас.

Горан је на вратима. Тек сада видим колико уствари личи на оца. И он и Бојан. И драго ми је због тога, јер мислим да сам се удала за једног од најбољих људи на Земљи. Нису ово заслужили. Али, боље да се муче са мојом смрћу него да су се мучили са болешћу од које бих сигурно брзо умрла. Чак сам их поштедела мука. Па зашто ме онда боли што их гледам како овако ћутећи пате?

-        Тата, мама је....

-        Знам – прекида га Александар. – Знам шта је.

-        Имала је рак материце у поодмаклој фази. И мислим да се није случајно слупала. Одавно је причала....

-        Ево ти па читај. Оставила га је јутрос у сандучету.

Баца писмо ка Горану. Устаје и одлази у другу собу да пробуди Бојана. Горану се тресу руке и он одлаже писмо на сто. Гледам преко његовог рамена писмо. Баш сам га добро написала. Имам таленат за опроштајна писма. Штета што се нисам сетила да напишем неку књигу са том тематиком.„Двадесет опроштајних писама“ од Ене Петровић. Ту би главна јунакиња била неки тежак емотивац, стално би кукала због разних ситница и у свему проналазила разлог да падне у депресију и покуша самоубиство. И увек би писала срцепарајуће опроштајно писмо. И наравно, увек би је спасавао други човек. Никако један исти. Па од тога би могла и драма да се направи. Или да се сними филм. Истина, сад је мало касно за то, с обзиром на то да сам мртва, али, ваљда ћу се сетити у следећем жвоту. Само да не заборавим на ово. Паметан пише, будала памти. Али где да запишем?

Бојан, спреман да крене на посао, седа на кауч. Мамин војник! Заборавила сам како му лепо стоји униформа. И једном и другом сам одабрала одлична, сигурна занимања, да увек имају посла и да никад не буду у опасности да постану технолошки вишак. Улази и Александар. Бојан чита писмо и плаче. Сине, па ти си војник, а војска не плаче! Како га родих тако осетљивог?

-        Није написала зашто, али Горан каже да је нашао у картону да јој је констатован рак материце у поодмаклој фази – Александров глас по први пут дрхти. – Вероватно је желела да нас поштеди. Каже у писму да је овако боље....

Мили моји, па и јесте боље. Зар да дозволим да ме сажаљевате због моје болести до краја живота? Да ме фамилија обилази и доноси ми цвеће и поморанџе, лажући ме у лице како изгледам боље, а онда да у ходнику врти главом и извештава осталу родбину са:

-        Цццц, јадница, није јој још много остало....

Зар да допустим себи да вас мучим обилажењем разних лекара и узалудним операцијама? Нећу. И нисам. И не могу. Било је или овако или никако. Туп бол, мрак, па бљесак. И шта вам сада фали? Још сахрана, па да завршимо са мном. И да ме се сећате са осмехом на лицу. Као ја вас. Реци им какву си ме видео, Горане.

-        Тата, има још једна ствар. Када сам био тамо, у мртвачници, мама, овај, њен, мама се....па, смеје се. Покушали су да јој, па, склоне осмех, али некако неће.

-        „Одлазим од вас са осмехом на лицу“ – чита Бојан кроз сузе које му још увек теку. – Мислиш ли да је то то?

Мени је ово смешно. Ова њихова збуњеност. Остављам их уз смех. Идем негде другде. Чекај. Шта ми се ово дешава? Нешто ме вуче. Кида ме. Бојан грли оца и брата. Ево га, чујем га. Хор анђела. Зову ме. Дозивају. Долазим! Збогом, драги моји. Било је лепо живети са вама. Било је дивно волети вас. Родити вас. Упознати вас. Збогом.

„Апокалипсо свирају

Црни и знојни анђели,

С цвјетом у коси,

Ритам те носи,

Добит ћу све што зажелим....“

Бесно отварам врата собе. Шеснаестогодишњи Бојан облачи пиџаму и пева уз музику са компјутера.

-        Колико сам ти пута рекла да не мораш да обавештаваш цео комшилук да си се вратио из града? У кревет сместа, сутра рано идеш са оцем и братом за бадњак.

Гледам га. Одмотавам филм и сетим се да сам се успавала чекајући да се обојица врате. Све је био само сан. Одједном га снажно загрлим и пољубим у косу. Од изненађења не стиже ни да проговори.

-        Када мораш да се вратиш у Београд?

-        Тек после петнаестог. Па знаш то.

-        Знам. Доћи ћемо да те посетимо и да прославимо ваш рођендан. И ујак и ујна ће доћи, важи? Сад у кревет.

Улазим у Горанову собу. Он већ спава. И њега љубим у косу. Мамин будући кардиолог! Тихо излазим и затварам врата. Гасим телевизор у дневној соби. У нашој спаваћој Александар чита „Сабрана дела Боре Станковића“. Мислим да напамет зна сваку реченицу.

-        Никада ми неће бити јасно како можеш то да читаш скоро сваке вечери пред спавање.

-        Ни мени како ти не досади да их сваке вечери чекаш до три ујутру. Али ти не досађујем тиме.

-        Имамо дивне синове, Александре.

-        Наравно. Само понекад умеју да буду и превише дивни. Лаку ноћ.

Шта ако опет сањам онај сан? Док имам Александра, Горана и Бојана поред себе, ничега се не бојим. Ни рака материце. Добро се сетих, боље да после празника одем на неки преглед. Што је сигурно, сигурно је. Лаку ноћ.

• Јануар 2010 [1]

• Генерална [1] 

• Са осмехом на лицу....